Ima jedan par na plaži. Slovaci. Ona velika, baš
velika. Kratka, krvavo crvena, kosa i ogromno telo. Moj kum takve zove
žena-parobrod. On sed, normalno građen, uvek nasmejan, blista mu veštačka
vilica na grčkom suncu. Svaki dan su na hotelskoj plaži, ona ulazi u vodu sa
posebnim ritualom, kao da se žrtvuje Posejdonu, on je uvek sa istim žarom bodri
i drži za ruku. Kad zapliva i napravi omanju plimu, a on presrećan. Plivaju
zajedno dok mogu da dotaknu tlo, pa se vrate.
S druge strane, na istoj plaži, jedan srpski par sa
dva mala sina. Ona visoka, vrlo zgodna, sa silikonima pristojne veličine,
odlično joj stoji kupaći. On onako, neprimetan. Nisu se obratili jedno drugom
dva sata, koliko su mi bili u vidokrugu. Sa decom se igra ona, u vodi ih pazi
ona. Balkanski par. Ne gleda je, onako lepu, ni koliko bih ja utakmicu
Albanija-Rumunija.
Sada vi mislite da je poenta moje priče da izgled
nije bitan za ljubav.
Ali ne, poenta moje priče je da je bolje čitati
knjigu nego posmatrati okolinu, jer u životnim romanima ne možeš da biraš žanr.