Dešava se da me ljudi pitaju kako uspevam da uvek budem pozitivna.
– Zato što nemam mozga, uglavnom odgovorim.
Ali nije samo to. Pozitivna sam jer sam svesna koliko sreće imam… Imam drugarice koje na svako: “Jel možeš…?”, odgovaraju sa:”Mogu” i ne čekajući kraj rečenice. Sa kojima se do duboko u noć smejem dok nas ne uhvati facijalis. Koje nenametljivo plate moju kafu, kad znaju da sam malo u stisci. Sa kojima bih uživala čak i ajvar da pravimo, iako nismo još pokušale…imam decu koja su zdrava, lepa i plemenita, imam mamu koja me zove telefonom da proveri jel sam jela i jel sam se toplo obukla. Imala sam tatu koji mi nikada nije ništa branio. Imam sestru koja mi pravi slatko od trešanja i smokvi i najlepše torte na svetu. Imam kuću u kojoj stanuje smeh, imam supružnika koji mi pravi najslađe kafe i kaže:”Tvoja je šoljica levo, jer je srce levo.” Imam mnogo divnih ljudi u svom životu koji zaslužuju više nego što mogu da uzvratim. I jednu sivu mačku koja mi greje stomak.
Ne kažem da neko iznenedno nasledstvo ne bi dobrodošlo, ali nije sve u tome koliko imamo nečega, već koliko uživamo u tome.To nas čini srećnim. Ali i ono za mozak stoji, da se ne lažemo.