U poslednje vreme naleteh na nekoliko postova ljudi koji pišu o svojim precima. Sve neki značajni preci. Trgovci, advokati, rođeni Beograđani koji su u njemu duže od Ilira, akademski slikari, ministri, poneki Napoleon lično.
Onda razmišljam o svojima. Moji svi obični. Ovo su prve asocijacije kad pomislim na njih:
Deda Milorad bio boem. Voleo provod i dobru kapljicu. Još se u našem kraju pripoveda kako je jedne zime otišao na pijac da proda volove i nije se vratio nekoliko dana. Kad se konačno pojavio na vratima pita ga baba gde je bio, a on objasni da je morao da ide pešice u Šabac da kupi tocilo. A gde su pare od volova, crni Milorade? – Pa, evo! I izvadi tocilo.
Kad sam bila mala čudila sam se što je to svima smešno, jer nisam znala koliko košta tocilo. Realno, nisam znala ni šta je. Samo sam znala da je nešto mnogo značajno kad je čak do Šapca morao pešice za to. Za vreme rata ga zarobili Nemci i odveli u Bavarsku. Baba Milka je ceo rat brinula o troje maloletnika, kako da ih prehrani i sačuva od zla. I uspela je. Deda je od boemskog života umro pre nego što sam se rodila. I baba nedugo posle njega. Neki bi rekli od sudbine. A neki jednostavno – od tuge.
Moja baba Marija je imala mlađeg brata, Pavla. Pavle je pre svoje osamnaeste otišao u rat. Pregurao je ceo rat i kada se vratio niko nije bio srećniji od Marije. Bilo je proleće i bio je sunčan dan. Sa drugovima iz vojske, još u uniformi, otišao je na kupanje na Kolubaru. Reku pokraj koje je odrastao. Iz rata se vratio, a sa kupanja nije. Moja baba je ostatak života proklinjala reku koja joj je slomila srce. Napravila im je zajedničku grobnicu, da je sahrane pored njenog Pavla, da makar u večnosti budu zajedno.
Moj deda Mihajilo nije voleo tehnologiju. Plašio se struje, ali smrti nije. Na samrti, u 80 i nekoj, rekao je – dajte mi još jednu cigaru. Popušio je sa radošću, mahnuo im i otišao…
Eto, možda su bili obični, a možda i nisu. Sigurno je jedino da niko od nas nije slučajno baš ovakav kakav je. Nije naša krv nova kad se rodimo…vekovi struje u našim venama.