Otvorila sam vrata i zakoračila, jer to obično uradiš kad otvoriš vrata. Zapahnuo me miris ustajalog duvanskog dima, pomislih da je ostalo još pepela od cigarete Moše Pijade koji je sigurno na baš takvom mestu osmišljavao formiranje Tanjuga. Čujem ga kako mi kaže:”Povlačenje!”. Taman da zakoračim nazad, prepreči mi put čovek koji izađe iz improvizovane kabine s podvrnutim nogavicama i miris Mošinog duvana se učini kao prolećni povetarac u poređenju sa smradom njegovih čarapa. Malo mi zasuziše oči. Što zbog smrada, što zbog toga što se setih onog Jevrejina koji je u lokalu nalik ovom pravio kabezu, glumio ga Radmilović. Nema adekvatnijeg mesta za setiti se stradalništva. Bar po mirisu.
Na sredini baka, obučena slojevito, top coat -Zlatiborac, verovatno dedin, par brojeva veći i nedefinisane boje, stoji udaljena od kvarcne peći nebezbednih 5 cm. Iza nje sto na kome ima svega što i na pijaci u Bubanj potoku, osim bubine šasije, plus 3 prepune pepeljare i jedna prazna konzerva ribe, ostala od božićnog posta. Iznad glave joj portabl narandžasti TV s ekranom 2 inča, uključena TV Prva, a desno okačena hrpa svekolike garderobe. Začudo, ne dominiraju šinjeli. Baka mi se smeje, odlučih da ostanem, a svejedno mi se ne prolazi pored Smrdljivih Čarapa koje su blokirale odstupnicu. Krojač ustade od Singerice koja je svakako šila šinjele za Kolubarsku bitku i sagnu se da obeleži porub iznad Čarapa, čiodom koju je izvadio iz plave Nivee. U trenu mi bi jasno što toliko puši, morao je da sprži receptore za njuh. Iskusan, dakle.
Pogleda me, malo cimnu glavom i podiže obrve, kapiram da pita:”Šta ti ‘oćeš?”.
-Dobar dan (druže), možete li da zamenite rajsferšlus na ovim…”
Uze mi pantalone iz ruke, pogleda me kao da sam pitala Teslu jel čuo za magnetno polje i reče veselo:”400 dinara”.
Ovde se i cene nisu menjale od oslobođenja, pomislih.
Možda nije baš atelje Koko Šanel, ali moram priznati da je prilično adekvatno mesto za popravku militari pantalona.
Jedva se uzdržah da ih ne pozdravim sa “Smrt fašizmu” na izlazu.