Kad sam bila devojčica plašila sam se pčela. Plašila sam se svega što zuji i
leti u nepravilnim pravcima. Kad vidim pčelu vrištim kao da me krokodil goni i
bežim u kuću. Obavezno zaključam, valjda da teže razvali pajserom.
Negde usput taj strah se izgubio i postala sam veliki poštovalac ovog božijeg
bića.
Pre neki dan Jana s drugaricom u sobi i u trenutku poče neka vika. Ciče obe.
-Šta je devojke?
-Mama, pčelaaaa.
– Samo polako, nemojte da je ubijete, molim v…-
dok to izgovaram shvatim da prisustvujem sledećoj sceni: jedna kleči sa kašikom
punom meda u ruci, a druga drži razgrnutu zavesu i navode je napolje:
“Ovuda pčelice.” Shvatila je putokaz.
Naša deca znaju. Znaju mnogo više od nas. Polažem veliku nadu da će svet
biti lepše mesto kada pređe u njihove ruke.
Samo to sam htela da kažem. I da vas zamolim da čuvate pčele