Devedesetih godina prošlog veka jedna (baš onako) lepa devojka i jedan dečko (u novim farmerkama i jakni) rešili da predveče prošetaju šumom.
Šetali, pričali, gledali zalazak sunca, pa kad shvatiše da je mrkli mrak jer u šumama nema, jel te, rasvete – krenuše kući.
Nije ona imala razloga za brigu, jer on zna prečicu. Poveo je liderskim korakom niz neku nizbrdicu, potpuno siguran u poznavanje sopstvenog kraja, ali i orijentaciju preko severnjače i mahovine što je u vojsci na Babuni kod Velesa savladao sa čistom peticom!
– Ne brini, rekao je, ja ovu stazu znam kao svoj džeeeee…
Ne završi rečenicu već kriknu i nestade uz zvuk lomljave nekih dasaka.
Uhvatio se za njenu snažnu desnu nogu u kojoj pronađe oslonac i jedva se iskobelja iz… septičke jame obložene oštrim limovima. Od jakne mu ostao samo prednji deo, na nogama instant bermude, na patikama… ne bih imenovala…
Ovo nije bilo ovde! – viknu Šerpas, pa nastaviše put jedno pokunjeno, drugo vrišteći od smeha.
I da li je sad realno da ženi koja ti je nogom spasila život ikada kažeš rečenicu: – Šta će ti još jedne čizme??