Ponedeljak

Ponedeljak ujutru, kiša. Idealno vreme (za depresiju). Žurim na trolu, preskačem bare (pa upadnem u blato), lišće se lepi za štikle, vetar gura kišobran nazad, pa mu tražim ugao pod kojim će da mi zaštiti glavu, a da mi pritom ne polomi ručni zglob.
“Dobro jutro” – prekide me u tom manevrisanju glas s desne strane (verovatno leve, malo mešam strane).
Dignem kišobran, ugledam penzionera, srdačno nasmejanog, s kesom iz Amana na glavi i zamagljenim naočarima. Stoji mokar, ali spreman da nastavi priču.
“Dobro jutro” – zastanem da čujem šta je naumio.
“Izvini, kaže, pomešao sam te sa mojom komšinicom. Ona ima bebu… I ti ćeš imati bebu jednog dana, još si mlada, imaš vremena! Prijatno!”
“Prijatno”, otpozdravim i nasmejem se razdragano kao dete.
Magija velike dioptrije i malo zamagljenog stakla.
Došlo mi da mu kažem ono što bismo mi mladi, jel te, rekli – skini tu kesu s glave.

Leave a Reply

Your email address will not be published.