Otišli svi, ostavili me samu. Bez daljinskog. Imamo 2 ista daljinska, za slučaj da se jedan izgubi, ali kako Marfi nalaže-nigde nijednog. Sve sam pretražila, našla sam čak i slike s devojačke večeri (čoveče što smo bile lepe☺!), samo od malih crnih đavola s dugmićima ni traga ni glasa!
A pa kontam…. ja sam old school, nismo mi nekad, u naše vreme, ni imali daljinski! Moram da provalim kako se vrte kanali na TVu. Pipam, pipam, nađem jedno dugme. Okruglo. Stisnem, izađu neke liste. Stisnem opet, neke lozinke, vidim satelit. Ponadam se da je onaj Haarp što kažu da reguliše vreme, pa da zakrenem na suptropsku. Taman da mu podesim koordinate, izlete neka turska serija. Jana pojačala na 30, grunuše Turci, Đenka poskoči kao da će da ga sunete i istrča u žardinjeru. Ne znam da smanjim. Opet vrtim ono dugme, uletim u nekog Menadžera rasporeda i tu sve uprskam. Ne da više ni da gasim. Šta ću, zatvorim vrata i odem u drugu sobu.
Pijem kafu u dečijoj, a čujem u pozadini Turkinju kako jeca, iz spavaće sobe.
Teši me što će za pola sata doći Jana da me spase ovako nežnu i krhku…