Svašta nešto završim i taman da sednem – zazvoni telefon. Javim se, dok pričam još neke sitnice pospremim i taman da sednem, Jana viče: “Gladna saaam”. Zagrejem večeru, postavim, taman da sednem – hoće i toplu čokoladu. Napravim, pa taman da sednem, larma Đenka s terase da ga pustim.
Pustim ga i konačno sednem – nema daljinskog.
Ustanem da nađem, jedva ga iskopam. Kontam sad kad sam ustala bih mogla i da naseckam jabuku, pa da se izvalim ko čovek i grickam. Iseckam, pogledam bojažljivo oko sebe… sve je tu! Mobilni nije, ali mi i ne treba.
Sručim se i dignem sve 4 u vis – istog trenutka zvoni na vratima. Ustanem da otvorim, usput stanem na transformersa koji je Jana reciklirala iz nekog zaborava, otvorim – Miki, kaže s vrata: “Glaaaadan sam, Mašo”. Zagrejem večeru, postavim njemu, sklonim Janinu.
Taman sednem čujem mobilni. Iz druge sobe.
E lepo dok ustajem čujem čir kako se obrazuje u dvanaestopalačnom.
Halo, procedim, a “šta je???” bih rekla.
Majka. Kaže – šaljem ti večeras ajvar!
Ljudi, pa ima Boga, ima pravde na ovom svetu!!!
Posle kiše dođe duga, svetlo je na kraju tunela, kad nešto silno želiš vasiona se zaveri da ti ispuni, Kosovo je Srbija!