Moje muško, dete džentlemskih manira, izašlo sa kišobranom da dočeka pokislu ko miš majku koja se vraća sa dalekog puta, iz centra grada. Nekada je taj put trajao mnogo kraće, kada su autobusi bili novi, a red vožnje predvidiv… ali to je neka druga tema, da ne tangiramo ovde povratak 90-tih. Izašao momcić, poneo dečiji kišobrančić, a na nogama mekane kučne papuče. Pa preko bara i blatnjavog parka u susret majci. Šteta cca 1500 dindži, ali osećaj zahvalnosti – ma ipak neprocenjiv.
Jedno srce je moje muško!