Karte

Naravno da su, kao i sva deca 21.veka, imali 530 društvenih igara-onih sa kockicama, na magnete, na pametnim tablama, sa i bez zvučnih i svetlosnih efekata, na srpskom, engleskom, hindu i bantu narečjima…I naravno da sada, kada neku treba da ponese na zimovanje, nema nijedne. To pogubljeno, izlomljeno, pobacano, raspareno, pojedeno…ne nužno tim redom.
Spakovala je pola kuće, skačemo po XXXL koferu da ga zatvorimo, ona uhće…
– Ufffff, nemam nijednu društvenu igru.
Tužno me gleda. Nikada nisam uspela da odolim takvom pogledu. Razmišljam tek sekund, da li ću, da li neću…materinska požrtvovanost preovladava:
– Ponesi karte!
– Čuj, odakle mi karte?
Kao da joj u nasledstvo predajem prababinu dijamantsku ogrlicu na plišanom jastuku, svečanim tonom kažem:
– Uzmi moje. One koje ne smeš da diraš. Čekam salvu oduševljenja. Gleda me belo, kaže:
– Na njih i mislim. Sve su zapale između sedišta auta. Mihailo je kriv, a tati sam već rekla.

Leave a Reply

Your email address will not be published.