Zvala se Marija. Oduvek sam je zvala – Doka. Volela je tako.
Moju mamu je rodila dok je brala kukuruz. Znala je da pokosi hektar brda za
pola dana. Posle ispeče rakiju, a predveče skuva
džem od kajsija. Najlepšoj kravi je dala ime po meni, zbog čega sam bila
najponosnija petogodišnjakinja. Lepa Maja je umrla prirodnom smrću – nije
dozvolila da je iko povredi.
Imala je 2 ćerke i 4 unuke. Kada se rodio prvi
praunuk, htela je da puca iz topa. Srećom, nije bilo municije. Moju decu nije
doživela da vidi, ali je zato budućeg zeta upoznala. Volela je da zove stvari
pravim imenom, pa kada ga je prvi put videla počasti ga sočnom psovkom na račun
njegove, učinilo joj se velike, visine.
Mrzela je Nikolu Pašića. I neku Ljiljanu, komšinicu
lakog morala.
Znali smo je iznenada posetiti, ali je nikada nismo
iznenadili. Dok smo pili kafu, koju je kuvala najbolje na svetu, na stolu bi se
pomaljale neviđene đakonije. Uz obavezan vruć hleb iz furune. Pile smo istu kafu.
Preslatku. Oduvek je cenila šećer:
-Ljubo, govorila je mojoj mami, moram sutra da
kupim šećer, ostalo mi još samo 20 kila.
Uopšte je volela slatkiše:
-Je*eš tortu bez 8 maNgarina! – nazvala bi stvari
pravim imenom.
Muža je ostavila čim su joj se ćerke udale. Nije
htela da trpi ničije bubice i od kada sam znala za nju živela je sama. Ali
nikada usamljena.
Volela je časopis Gioia, bila ih je puna kuća,
slatkiše, pečenje, životinje, a najviše decu.
Rođena oko Božića, umrla je na Uskrs 1998.
Od nje sam nasledila jedan plac, srebrni escajg,
oči i potrebu da nazovem stvari pravim imenom.
Najdraži nikada ne umiru. Ponekad dremaju u nama, a
ponekad se pomole u svom punom karakteru, kada izgovaramo njihove reči i
gledamo njihovim pogledom na svet.
Nedostaje, ali tu je: u maminoj bogatoj gozbi, u
Janinoj pravdoljubivosti, u mojoj ljubavi prema modnim časopisima.
Ne znam da li se njena krv uzburkala u meni, pa sam
ovo napisala, ili samo činjenica da sam dozvolila sebi da ostanem bez šećera!