Pregovaranje oko vremena kada bi trebalo da odu na počinak počinje malo posle pola 10. Prvo rezignirano odbacuju tu ideju izgovorima da moraju još nešto za školu da završe i da nisu bebe da idu na spavanje u 9. Oko 10 pojačavam pritisak, a i ton: – Perite zube, u krevet!! Tinejdžer zabrunda da će da se tušira, mala kaže sad će, samo da spakuje knjige. U pola 11 već vičem kao čobanin sa Dinare: – Polazi!!
Jana traži još minut da završi igricu, on ne čuje jer su mu slušalice na 600 decibela. Šaljem mu sms: – Jel si se istuširao? Odgovara da je gladan i da mu zagrejem mleko i namažem med sa puterom. Vičem kao instruktor vojne akademije da mi ne pada na pamet jer je već dva puta večerao, a već razmazujem tvrdi puter po hlebu koji se kruni okolo.
– Jano, jel si oprala zube??
– Ne mogu, Miki je u kupatilu – pa kaže nedvosmisleno kojim poslom je tamo. Ima veze sa metabolizmom.
Legnem. Ne zanima me kako će ustati u pola 8! Ta letargija traje 12 sekundi, pa ustanem da mu zagrejem mleko, ona pita gde su joj tempere i počinje da plače kako joj nikad ne kupujemo bojice, a Evi kupuju stalno. Pola 12, on traži fen, ona me ljubi za laku noć 16 minuta, pa pakuje tempere pronađene na veš mašini, leže (mislim).
On dolazi, petnaest do 12, seda na krevet pored smoždenih roditelja i kaže: – Reći ću vam tajnu. Vi mislite da je ona legla? A ona je provalila da si kupila čokoladu i ako – pritiska mute na daljinskom, iako mi gledamo emisiju – utišate čućete šuškanje. Na sekund tajac, zatim se iz kuhinje čuje ne šuškanje već pesma iz petnih žila isprekidana mljackanjem: “Meni je mama pričala čuvaj se Nina mangupa…”
Pa kažem vam ja da sam dobro i normalna…
I da on. On tripuje da je Spajdermen i spava isključivo na tek presvučenoj posteljini. Mnogo ih volim.