Svakog jutra prolazim pored parka dok idem na posao. I svako jutro isti prizor- radnik Gradske čistoće čisti pikavce sa betona, u jednom trenutku zastaje i zviždi najglasnije što može. Prvo sam mislila da je državno preduzeće drušveno odgovorno pa zapošljava različite ugrožene socijalne kategorije, ali jednog jutra shvatih zašto to radi.
Sa brežuljka mu se brzinom svetlosti obrušio pravo u naručje jedan crni pas.
Prvo se pozdrave, onda se Crni pruži svom dužinom na lišće ispred njega, a ovaj ga zasipa lišćem koje presrećno pseto repom sklanja brže nego što ga dečko zartpava. Onda obojica legnu (decembar, mraz ❄) na to lišće i valjaju se. Srećni. Prelep je to prizor, ta čista ljubav dva bića.
Danas je četvrto jutro kako čistača nema.
Crni pas sedi pored brežuljka od lišća i čeka. Svako jutro sedi, ali zvižduk se ne čuje.
Možda je na odmoru, možda je u drugom parku, možda radi drugu smenu, možda je bolestan… Sigurno ga nije samo zaboravio!
Jednom sam se popela, pomazila ga i bacila malo lišća na njega. Samo me je tužno pogledao. I nastavio da čeka.