Što se ne zovem Klementina?
Ili Julijana?
Ili… ili Agnes?
Ovako me ubi vokativ mog imena. Zašto? Pa zato što smo mi nacija koja stalno nešto negira i na svakom ćošku se čuje:”Ma jok”. A zadnjenepčano, bezvučno K malo ko u mojim godinama čuje. Dobro, ne znam da li malo ko, ali ja ga ne čujem. I onda se ko budala okrećem da vidim ko me zove, a nekad se na slepo i odazovem.
Slučaj mesara:
U redu smo ovim redosledom: ružnjikava tinejdžerka, baba i ja. Ružnjikava očijuka s mesarom, on nije zainteresovan.
Ona: Znaš gde ćeš za Novaka?
On: Ma jok!
Ja: Molim?
On: Izvolite?
Ja: Mhmmm, jel svež file?
Baba: Čekaj svoj red!
Ja: Neću ni da čekam, nije sveže!
Okrenem se demonstrativno. Mesar gunđa.
Za večeru čajna. I baba odustala, prebira po tikvicama.
E, a da sam Agnes, jeo bi se file.