Vlak u snijegu. Jedan od retkih izraza koji mi se više sviđaju na hrvatskom.
Kad kažeš “voz u snegu”, odmah zamisliš zavejane ljude u nekoj
vukojebini kako cvokoću jer se šina iz šesdesettreće odvalila kad ju je
nagazila srna.
Ali “vlak u snijegu”…e odmah vidim sebe u toplom vagon restoranu,
kako sedim do prozora i gledam kako pahulje padaju po alpskim obromcima, dok
voz bešumno (u takvom nikad nisam bila) klizi u suton. Preko puta mene moj
pratilac, maže mi Foie Gras na vruć baget, ja kažem
kako ne volim džigericu ali ovo je mmmm. Pijemo kuvano vino sa cvetićima anisa
i šipkom cimeta, on mi priča kako u Norveškoj živi polarna patka od čijeg
paperja se prave kraljevski jorgani. Najjeftiniji 7000 $. Divim se njegovom
znanju, pravim se da nisam i ja gledala tu emisiju na Diskaveriju. U dnu vagon
restorana ogromna jelka ukrašena srebrnim ukrasima, pored nje klavir, čovek
svira Tombe la neige. Liči na onog vajara iz Budve na pjenu od mora.
Moj pratilac odlazi do njega i nešto mu šapuće, ovaj
klima glavom uz osmeh i počinje pesmu “Devojko mala”. Ja mu kažem
“Ej, divan si bre”, a muka mi od one džigerice…
Ja toliko o ovoj temi.