Poslednja oaza

Kad sam bila prvi razred trebalo je da sa školom u bioskopu gledam “Poslednju oazu”. Taj dan sam dobila boginje. Svi su išli, sem mene. Mislila sam da je to najgori dan u mom životu, molila mamu da me pusti, da mi kamuflira tufne na licu, ali ostala je nepokolebljiva.
Sad je moja Jana bolesna, ležim pored nje i pokušavam da je zabavim…nije joj ni do čega. Vrtim kanale, kad – Poslednja oaza. Gledamo obe s punom pažnjom i učimo od životinjica kako biti vredan, organizovan, požrtvovan i jednu lekciju o pravoj ljubavi.
Čaplje su ptice selice. Kad zamiriše zima, odlaze tamo gde je toplo, nije im požrtvovanost u genetskom kodu (što bi neki rekli). Jedna od njih ima ranjeno krilo. Svi njeni bližnji odlaze, a ona stoji usamljena u nekoj močvari, pokušava da poleti, ali ne može. Tuga. A onda… ON se vraća. Vraća se i ostaje uz nju.
Zima je bila duga i hladna. Ona je dočekala proleće, on nije.
Kod ljudi je sve drugačije, bespotrebno komplikovanije.
Onaj ko je u stanju da iz čista mira povredi životinju, taj nikada neće steći “čapljicu” koja će se vratiti zbog njega. Jer je ne zaslužuje.

Leave a Reply

Your email address will not be published.