Nemaš ti pojma

Ovo sad najozbiljnije, na svakom javnom mestu kao što su: autobuska stanica, ulica, kojekakve čekaonice, pošte i slični šalteri, onaj koji ima neko pitanje uvek priđe baš meni.
Ne znam šta zračim kad te izgubljene privlačim, ali oni dođu i pitaju šta ih zanima: Gde je Čumićevo sokače, gde je butik Selekšn, kako da dođu do Slavije, zašto pušim, gde sam kupila cipele, gde je Intesa, ko je poslednji u redu, gde je multibenking bankomat i kako nema kad u Novom sadu ima, gde je Skupština, zašto nema trole, gde je Hard rock kafe i koliko sam platila te jabuke…
I tako, prilazi jutros staramajka stanici i od 15 ljudi bira pogađate koga.
Obraća mi se glasom od čije frekvencije slepi miševi umiru na mestu, a mi ljudi teško razumemo, a još teže podnosimo.
Cikne: “Gde je glavna pošta?”
Kažem: “To vam je Kamena zgrada u Takovskoj, ili vam možda treba ona kod železn…”
Vrisne na onim megahercima što prže srednje uvo: “Ne bre, ima ovde predstavništvo!”
Kažem strpljivo – pošta vam je preko puta, prođete pored pijace, pa na prvom platou…”
“Kako da pređem??!!” urla.
“Evo pešačkog, sačekajte da se pojavi zeleni čovečuljak”
“Nemaš ti pojma!” prostreli me.
Kreće ka pešačkom, prilazi dečku, čujem kako ga pita gde je glavna pošta i kako mu puca bubna opna.
Utom stiže bus, ulazim i čeka me deda sa spremnim pitanjem – gde je Ljermontova?
Više nikom neću da odgovaram, samo ću onoj babi u Maksiju opet da merim tikvice jer ona kaže da sam zlatna.

Leave a Reply

Your email address will not be published.