Ulećem u Maksi već zadihana, žurim kao da me gone vanzemaljci i ako me uhvate planeta ce istog časa upasti u crnu rupu i svet kakav poznajemo će nestati. Žurim da nema dalje – treba mi 4 proizvoda i kapiram završiću za 5 minuta (a i to mi je presporo). Naravno, kosmos mi pošalje NJU. Na povrću stoji ispred mene, veoma pričljiva za svoju osmu deceniju. Ima 14 različitih povrćki u 14 kesa… čekam… ima dve veze zeleni, ali ne zna cenu… čekam… Dečko meri (već preko 5 minuta), nakon čega ga ona odvlači na odeljenje da joj tumači cene zeleni. Agonija se završava i posle 10 minuta on meri moje dve stavke dok osećam kako mi heliko bakterija orgija u želucu i razmnožava se prostom deobom. Trčim kod mesara, vidim nije gužva, odahnem za sekund, ali shvatim da je osoba ispred goveđeg buta ONA. Priča o kategorizaciji junećih bifteka i kako ih je u njeno vreme bilo lakše naći, a sad i da ih ima njena penzija… samo mi odzvanja… još 5 izgubljenih minuta. Bacam svoj file i trčim na kasu. Na brzoj kasi gužva, do nje pristojno. Stajem na pristojnu – ispred mene – ONA. Ali ćuti… srce mi već bubnji u ušima, gledam na sat nekog komunalca iza mene i čir raste… Kasirka joj kuca ono silno povrće, dolazi do krompira koji nije izmeren. Sad ću ja, rece ONA… svi čekamo, a ja proklinjem Dositeja što je ikada doneo krompir u Srbiju… Konačno se vraća, zatim broji TAČNO sitniš za račun… ja zamišljam da sam u Turskoj i da vučem iz nargile duuuuug dim. Trčim kući, ulećem u poslednjem času, da bi ostatak porodice preuzeo štafetu i istrčao da završi sve u minut. Spuštam kese i shvatam da sam zaboravila šargarepu na kasi. Izlazim na terasu i palim 2 cigarete…