Čekala sam prevoz 50 minuta. Jer u Bg je pala susneźica. Iznenadilo. 100.000
ljudi na stanici, aplikacija o udaljenosti autobusa izbacuje poruku da je
zahtev prihvaćen. Informaciju ne daje, ali pare skida. Pokušavam da zaustavim
taksi, svi su zauzeti, ne bi stao ni da se bacim pred njega, jer taksisti gaze.
Doduše golubove. Pokušavam da pozovem, ispada mi telefon, pada u baru, gasi se.
Drugi ne mogu da nađem jer sam torbu kupila zbog boje, a ne zato što je pregledna.
Pada neka vlaga, ljudi psuju, kineski kišobrani se
lome. Konačno uspevam da uđem u jednu trolu, stajem između Smrdljivog i nekog
koji se našljicao Pino Silverlstreom. Žena nosi hiruršku masku. E to će ti
pomoći! Pino pita da se zamenimo, trola mili. Smrdljivi sluša neku smrdljivu
muziku, prebira smrdljivim prstima po smrdljivom rancu. Stojim i kucam ovo jer
sam izbrisala telefon rukavicama, plavuša mi preko ramena čita šta pišem.
Pozdrav, plavušo. Po staklu klizaju kapi, trola plače, muka mi je. I hladno mi
po prstima, kinem. Hirurška maska me prekorno pogleda, valjda mora ponovo da se
steriliše jer je čeka pacijent. Smrdljivi izlazi. Ali ostavio je trag, za
pokolenja.
Pametni su otišli na odmor. Najpametniji daleko
odavde.