Moja mama je pošla u osnovnu školu početkom 50-ih. Imala je učitelja koji je, u skladu sa tadašnjim pravilima školskog sistema, živeo u prostoriji predviđenoj za život učitelja, tik do jedine učionice.
Živeo je tu sa porodicom – suprugom i sinom Brankom. Nju su zvali “učiteljica”, jer je, jel te, žena učitelja. A kako bi drugačije? Kad je učitelj imao neke obaveze, zamenjivala bi ga “učiteljica”. A neka od devojčica iz razreda od poverenja, često baš moja mama, bi dobila zadatak da ljulja Branka čija je kolevka bila u privatnim prostorijama. Tako je izgledala škola nekad.
Kaže mama da je srela nedavno “učiteljicu”. Gazi preko 90 godina, nema bore, samo osmeh. Ista, samo se smanjila. Kad je videla moju Bubu, dala joj je bombonu. Jer je ona ljuljala njenog Branka. Srele se njih dve u dvadesetprvom veku, srećne što su žive i nasmejane i porazgovarale uz bombonu.